Venčala sam se u doba korone – iako je svadba morala biti otkazana, večiti borac u meni nije dozvolio da ga ,,nevidljivi neprijatelj” porazi te je crkveno i građansko venčanje obavljeno u krugu najbliže porodice po završetku vanrednog stanja.

Prvobitni plan za medeni mesec bila je Kuba – jasno vam je da je to makar za sada ostao samo san, ali ja od svojih snova ne odustajem. Počela sam da istažujem kuda otići po Srbiji na par dana, negde gde nikada nismo bili a možemo potencijalno da otkrijemo nešto jedinstveno. Na jednoj loklnoj televiziji izašla je reportaža o Rajačkim pivnicama. Počnem da češljam po jutjubu i naiđem na emisiju Gost koju vodi Milan Popović. Ovog voditelja inače jako poštujem, jer sam uživala gledajući njegovu emisiju Zadnja kuća Srbije i preporučila bih svakome da je odgleda u cilju lakšeg razumevanja kulturnog raslojavanja i nestajanje sela u Srbiji. Elem, u emisiji Gost tema su bili Istočna Srbija i Rajačke pivnice. Voditelj je sedeo za trpezom ispred jedne od pivnica a društvo su mu pravili Zoran i Emina, vlasnici vile Milenović. Privukli su mi pažnju jer su iskreno pričali o stanju turizma u tom delu Srbije i nedovoljnoj podršci lokalne samouprave. U jednom trenutku Zoran je rekao kako on animira goste tako što ih traktorom vozi do pivnica i po selu.

U tom trenutku pala je odluka da idemo tamo 🙂 Ako ste u čudu kako traktor može da privuče sveže venčan mladi bračni par da provedu prvo putovanje na selu, onda treba da znate da moj muž obožava traktore. Takođe, ako smo mogli u Egiptu da jašemo kamile i na Tajlandu se vozimo praistorijski sklepanim čamcima do plutajuće pijace, pa zašto ne bi mogli po Srbiji traktorom – nama egzotike ne manjka. Na internetu smo našli kontakt i pozvali Zorana, čija nam je ljubaznost prilikom dogovora oko smeštaja dala dodatni znak da je odluka bila prava. Na putu do sela Rajac kod Negotina prošli smo pored reke Grze i arheološkog nalazišta Romulijana. Dočekali su nas vedri i nasmejani domaćini kao i njihova kuca Crna koja se nije odvajala od nas. Domaćin Zoran nam je maestralno predstavio istoriju svoje porodične kuće, pokazao krevet star 215 godina koji je pravi muzejski eksponat, uramljene narodne nošnje Timočke Krajine, stare porodične slike sa moba i vašara, motive Hajduk Veljka Petrovića… Milenovići su od prostorija nekadašnje stare štale i senjaka napravili autentične sobe i veliku trepezariju. Posebno potresna bila je priča o marami Zoranove pokojne bake, koja je streljana od strane Nemaca 1942. godine i tajnom skrovištu od okupatora iza duplog zida senjaka. Nakon fantastičnog časa istorjie naši divni domaćini odvezli su nas traktorčićem do Rajačkih pivnica. Usput se moglo primetiti da je selo polunapušteno ali autentično sačuvano. Usledila je priča o nastanku pivnica: kamene kuće u kojima se čuvalo vino, izgrađene polovinom XIX veka, pored kojih se nalazi groblje iz XVI veka. Šetnjom pored pivnica došli smo do ograđenog vidikovca odakle se pruža pogled na Bugarsku. Turu smo završili kupovinom jako povoljne tamjanike u jednoj od otvorenih pivnica. Po povratku u smeštaj svratili smo do obližnjeg komšije koji nas je pozvao na trešnje. Ljubaznost i srdačnost na koju smo naišli grejala nam je srca i urezala divne uspomene u sećanje.

Preuzeto sa sajta: Micine Priče