Kratak, odzvanjajući zvuk zvona, vezanih za vratove ovaca odjekivao je kroz svetlozelenu dolinu, razbijajući maglu koja se prolivala kroz grožđe, narušavajući tišinu koja je obavila selo prethodnih dana. Zategla je čvor crne marame na glavi i, nakon što se uverila da ovce neće napustiti proplanak okružen vinogradima i niskim, žbunastim drvećem, lagano je savila glavu napred, sklopivši oči, pitajući se koliko je vremena prošlo otkad je poslednji put čula zvuk crkvenih zvona, koja su pozivala ljude na jutarnju liturgiju. Koliko li je vremena prošlo otkako nije sedela kod vatre, sa celom porodicom, dok su muškarci razgovarali o polju i njivi, a žene plele i prenosile novosti u selu. Koliko li je vremena prošlo otkad ona i njena deca nisu spavali u svojim krevetima, nego su, već neko vreme, noćili u štali iza lažnog zida na zemlji prekrivenoj senom. Koliko li je vremena prošlo otkad nije čula smeh svog komšije kako odjekuje kroz nepregledne vinograde, dok bere grožđe i zbija neprimerene šale sa ženama koje mu pomažu. Zvono na ovcama ponovo je zazvonilo, navodeći je da pomisli da su još blizu, pa je, bez otvaranja očiju, savila glavu još malo napred, kao u molitvi, razmišljajući kako je teško setiti se da li je uopšte bilo mirnih godina u kojima su živeli, a ipak, nekako su ih preživeli i, bila je sigurna, opet će. Moraju. Otvorila je oči i počela da doziva ovce, hodajući polako, u opancima, prema njima, kad ju je iznenadna svetlost zaslepila, na sekundu, a čim je, ubrzo, ponovo jasno videla, zaustavila je pogled na svo zelenilo oko sebe. Činilo se da su svi željni da zauzmu ovaj mali komad zemlje, u ime ovog ili onog Boga, ovog ili onog zakona, Osmanlije, Bugari, Austrougari, a sada i Nemci. Iz nekog razloga, samo postojanje nje i njene porodice bilo je problematično kao takvo, jer sve što je učinila pogrešno je to što su joj preci rođeni na ovoj zemlji i nisu bili spremni da je se tek tako odreknu. Bez daljeg razvijanja ove misli, iznenada je postala svesna ovaca, koje su, nepomično stajale i gledale u nešto iza nje. Tišina je polako gutala vazduh i pre nego što je i uspela da se okrene, kratak i jak pisak, razbijajući muk, poslao je ptice u vazduh, napunivši joj glavu toplinom i za manje od sekunde bacio je na zemlju. Krv je počela da se preliva preko zemlje, polako natapajući ivice plavog neba, a ovce su, poput belih oblaka, trčeći uletale u njega, smanjivale se i konačno stapale u crvenilo. Marama joj je pala preko očiju kao što bi zavesa pala preko prozora, stvarajući prijatnu senku i sve što je mogla da čuje je sve jače brujanje crkvenih zvona, koja su se njihala na vratovima njenih ovaca i punila vazduh svojom zvonkošću, nadjačavajući smeh njenih dželata.

Zoran je prevlačio prstom preko pukotine na plafonu štale obeležavajući mesto gde je nekada stajao lažni zid za skrovište koje su koristili njegova baka i porodica svaki put kada je neprijatelj bio u selu. Još je čuvao maramu koju je nosila onog dana kada su je nekoliko nacističkih vojnika ubili, kladeći se ko će da je pogodi prvi. Zavijerovo lice posivelo je dok sam mu prevodila priču i dok sam završavala mogla sam da vidim, prema njegovom napregnutom čelu i staklastim očima da se, opet, bori protiv nagona da počne da potpuno mrzi sve Nemce zbog zločina koje je u prošlosti učinilo nekoliko poremećenih pojedinaca. Mogla sam da vidim kako se njegov bes opet transformiše i uljuljkava u jednostavnu pomisao da „Bog ne postoji“ praćenu rečenicom da „Ako i postoji, zašto bi onda dopustio da se ove stvari dešavaju?“. Mislim da mu to pada na pamet svaki put kada u stvari posetimo bilo koji religijski objekat, tako da on retko kada ide dalje od njihovog posmatranja poput još jedne svete velike stare zgrade i ne mogu da ga krivim za to. Mi smo zapravo tog istog dana posetili manastir Manasiju, našu prvu stanicu na putu kroz Istočnu Srbiju i ostali zadivljeni preko 600 godina starom crkvom i visokom, kamenom tvrđavom oko nje. Iako razumem postavljanje pitanja da li Bog postoji u mnogim prilikama, ja crkvu i manastir, u većini slučajeva, doživljavam kao mnogo više od mesta na kojem bi neko samo bespogovorno obožavao svece. Ovaj manastir je, kao i mnogi drugi, tokom proteklih vekova, više puta oštećen i preživeo, i kao takav predstavlja svedoka i testament svih nemira i osvajanja tokom 6 vekova, kao i čuvara kulturnih obrazaca celog regiona. Između ostalog, to je bila prva škola rukopisa i prevoda u kojoj su napisane prve knjige na ćirilici. Njen osnivač, Stefan Lazarević, bio je prestižni vojnik i državnik, s’obzirom da je pobedio u nekoliko bitaka protiv Osmanlija i stvorio „Zakon o rudnicima“ kojim je kontrolisao najveći rudnik na Balkanu u to vreme, koristeći svaki period mira da ojača Srbiju politički, ekonomski, kulturno i vojno. Takođe je bio vitez, kao i pesnik, a njegova pesma „Slovo ljubve“ je, već u 15. veku, pokazivala premise Renesanse. Moć mesta leži, ne u oltaru gde se možemo klanjati u uvažavati Boga i nebesa, već u samom njegovom postojanju, u otporu i žrtvi uloženom da se spasi za buduće generacije.

Kada sagnem glavu ulazeći u crkvu, to radim zarad ljudske ideje o Bogu, malog čoveka koji zna da nije i odbija da misli o sebi kao o nekome ko raspolaže tuđim životima. Zarad njihovih malih preživljavanja i borbi za svoj identitet i slobodu, za žene koje slobodno čuvaju ovce na poljima i muškarce koji beru, seju, žanju, pre nego zarad bilo kakve magične sile koja dolazi sa neba. Ja to radim za život i za jednostavno postojanje.

Zoranova baka nije sumnjala u svoju veru dok je grabila poslednji komad vazduha ležeći u prašini, sumnjala je u ljude koji su sebe smatrali Bogovima i odlučili da njena vera nije ništa više od prašine.

„Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.”

Slovo ljubve, Despot Stefan Lazarević

Preuzeto sa sajta Hajde Ivana